Način rada i opis časova

Uvrsti uljeza

Prethodnih mesec dana sam za časove sa svojim đacima spremala igru Izbaci uljeza. To je česta vrsta zadataka na testovima matematike, fizike, maternjeg i stranih jezika i dobar je način da se proveri stečeno znanje, ali i da se nauči nešto novo. U tom smislu nisam imala dilemu da će takva igra biti korisna i na časovima srpskog kao naslednog jezika. Međutim, koncept po kojem se neko ili nešto označava kao uljez, tj. “onaj koji kao nepoželjan boravi u tuđoj sredini, sumnjiv, stranac; samozvan gost” (Rečnik Matice srpske), te se izbacuje iz grupe samo zato što se u nečemu razlikuje od ostalih, ne odgovara ni mojim ličnim ni mojim pedagoškim stavovima, o čemu takođe pišem ovom prilikom.

Đaci nauče dosta toga kada nastoje da objasne zašto neka osoba, predmet ili prikaz ne pripadaju grupi, pa ovu igru mogu da igraju svi, bez obzira na nivo znanja jezika. Međutim, da bi igra poslužila svrsi, potrebno je da sadržaj bude prilagođen svakom đaku u skladu s njegovim uzrastom. Na primer, za starije đake na jednom od slajdova su bile predstavljene planete Sunčevog sistema među koje se potkrao Mesec; na drugom je uz slike za koje je prva asocijacija Egipat (piramide, Sfinga, bista prelepe Nefretiti, hijeroglifi) bila i renesansna slika Rađanje Venere, dok su najmlađi imali sličice hrane, životinja, cveća, drveća i likova iz crtanih filmova. 

Na testovima inteligencije se ovakvom vrstom zadatka proverava tzv. konvergentno mišljenje – da li umemo da mislimo u jednom dobrom pravcu, a tako je i sa zadacima u okviru obrazovnog sistema, gde i nastavnici i učenici najčešće očekuju da na postavljeno pitanje postoji samo jedan tačan odgovor, dok uspešnost na testu u velikoj meri podrazumeva sposobnost đaka da pretpostavi način razmišljanja autora testa. Moj cilj je bio drugačiji. Želela sam da svoje đake, dok učimo srpski, podstaknem na tzv. divergentno mišljenje – da mislimo kreativno i u više pravaca. 

Inspirisana ovim tekstom ilustraciju je uradila Sanja Cekov, pozorišni pedagog

Kada svojim učenicima kažem da verovatno ne postoji samo jedan tačan odgovor, te da imaju slobodu da grupu slika posmatraju iz nekoliko uglova, oni nekad izdvoje uljeze koje ni ja nisam imala na umu kada sam pravila vežbu. Na primer, jedina slika na kojoj je bila noć, dok je na ostalima na tom slajdu bio dan, nije izdvojena kao posebna, već je pripojena grupi slika na kojima ima ljudi, dok je slika na kojoj je bila prikazana pusta plaža usred dana izdvojena kao uljez. Zbog slobode koju im dajem na časovima, njihovi odgovori su bili veoma kreativni i raznoliki, a posebno su bili zanimljivi grupni časovi i oni na kojima su se uključivali roditelji sa svojim tumačenjima. Smatram da je za decu svih uzrasta značajno da na nizu primera shvate da neko drugi može da ima sasvim drugačiji pristup istom sadržaju koji se posmatra i analizira i da ono što su oni izdvojili kao raznorodno, neko drugi ne vidi na takav način.

Podstrek da se pronađe ne samo jedan uljez na slajdu, tj. da se o pripadanju grupi ne razmišlja stereotipno, dobra je osnova da učenici dodatno razmisle šta bi mogao da bude razlog ili razlozi da se uljezi ipak pripoje grupi. Na mojim časovima je bilo podjednako važno da đaci na kraju vežbe pojasne zašto su svi ti članovi grupe ipak tu zajedno, zašto svi imaju podjednako pravo da pripadaju celini. Na primer, ako je na slikama jedino Mesec prirodni satelit, a ostalo su planete, ipak svi oni pripadaju Sunčevom sistemu. Na nekim slikama je dan, na nekima noć, odnosno na nekima ima ili nema ljudi, ali sve su to slike priprodnih lepota.  

Smatram da su podsticaj da se različitosti posmatraju na originalan način i težnja da se za svakog člana grupe pronađe adekvatno mesto u celini važne dopune staroj i poznatoj igri Izbaci uljeza. Te dopune nisu samo dobra jezička vežba, one su pedagoški veoma korisne. Đaci se, dakle, ne uče jedino da uočavaju razlike. Zahvaljujući novom pristupu oni kroz ovu vežbu uče da posmatraju članove neke grupe iz različitih uglova, da uočavaju razlike različitog tipa i stepena, ali i da promišljaju sličnosti i povezanosti među ljudima, predmetima i pojavama koje nisu vidljive na prvi pogled. Pored srpskog, oni se uče kreativnom i otvorenom načinu razmišljanja i shvataju da za svakog ima mesta pod Suncem.

U Beogradu, 20. januara 2021. godine

Ово дело је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.

Igra skrivanja za celu porodicu

Poseban izazov za učenje srpskog kao naslednog jezika postoji u onim porodicama u kojima se srpski veoma malo ili skoro nikako ne koristi u kućičak i kada su oba roditelja s našeg jezičkog podneblja. Mnogi naši sunarodnici sa svojom decom govore na jeziku šire jezičke zajednice, tj. zemlje u kojoj porodica živi. Kada se govori na srpskom, deca uspevaju da razumeju o čemu je reč, znaju da odgovore na pitanja kratkim rečenicama, ali se ne usuđuju da sama kažu nešto više, ne nadovezuju se na temu niti sama započinju razgovor na srpskom.

Roditelji bi voleli da im deca „progovore“ srpski i da ga koriste makar u kući ili kada pričaju s bakama i dekama i rođacima u Srbiji. Međutim, kako sami neretko kažu, „ne znaju odakle da počnu” − uočavaju da je za učenje potrebno izdvojiti vreme, ali osećaju da bi im značila pomoć da se znanje sistematizuje i, koliko je god to moguće, ubrza.

U takvim slučajevima preporučujem individualne časove u kombinaciji s jezičkim igrama koje osmišljavam za celu porodicu. Način na koji učimo nasledni jezik, po mom mišljenju, ne treba da imitira metodiku nastave stranih jezika na kakvu smo navikli u okviru obaveznog obrazovanja ili na privatnim časovima. Smatram da je porodica u ovom slučaju dragocen izvor jezičkih znanja, pa se trudim da pored časova, za svoje đake osmislim i aktivnosti u koje mogu da se uključe roditelji, sestre i braća, ali i rodbina u Srbiji s kojom postoji kontakt preko video-poziva i društvenih mreža. 

Ilustracija: Hiro Kamigaki, Pierre the Maze Detective: The Search for the Stolen Maze Stone (2015)

Igra koju predstavljam ovom prilikom pogodna je za sve uzraste i sve nivoe znanja, a za početnike, cilj je da se kroz igru nauči što više naziva za pokućstvo. U prvom delu igre je potrebno da đak sakrije u kući neki predmet− telefon, ogledalce, češalj, knjigu, olovku, kremu za ruke… Ostali nizom pitanja, na primer: „Da li je telefon u kupatilu?”, „Da li je u dnevnoj sobi?”, „Je li ispod kauča”, „Je l’ iza jelke?”, „Da li je, da li je… u korpi za veš?”, sužavaju potragu i malo pomalo se otkriva gde je „skriveno blago”.

U drugom delu igre đak traga za skrivenim predmetom − postavlja pitanja kako bi pronašao „blago”. To je, naravno, težei potrebno je da se prvi deo igre ponovi nekoliko puta dok đak ne nauči da sam postavlja pitanja. U obe faze je moguće da za predmetom traga s nekim u paru, tj. da ima pomoćnika tragača koji će mu šaptati ako ne razume postavljeno pitanje ili ako ne zna kako sam da pita.

Ova igra ima posebnu čar kada se skrivaju i traže pokloni, a pred nama su dani darivanja. Srećni praznici! :)

U Beogradu, 20. decembra 2020. godine

Igre koje igramo

Slika je preuzeta iz autorskih članaka objavljenih u okviru projekta New New Games iz 2016. godine

Mislim da je struktura igara koje igramo s decom u procesu učenja veoma važna za način na koji će se oni kasnije “igrati u životu” kao odrasli ljudi, tj. kako će videti svoju ulogu u manjim i većim zajednicama. Kreirati uvek nove i zanimljive igre za učenje jezika, koje pritom podstiču zajedništvo i vrednovanje različitosti, zna da bude izazovno, ali verujem da vredi svakog truda.

Pokret New Games Movement, naročito popularan sedamdesetih i osamdestih godina u SAD-u, za cilj je imao da podstakne ljude da na turnirima u prirodi igraju igre koje promovišu saradnju i prijateljstvo, a ne takmičenje i ratobornost. Jedna od ideja za igre u kojoj učestvuju dve grupe ljudi je da uvek bude otvorena mogućnost da se nekoliko pojedinaca iz tima koji pobeđuje, kada proceni da je to neophodno, priključi timu koji gubi i da se na taj način igra iznova i iznova nastavlja. 🙂

Oduševile su me sve te igre koje se ne baziraju na tome da bilo ko mora bilo šta da izgubi da bi neko drugi pobedio, pa se trudim da za grupne časove uvek osmislim aktivnosti koje vrednuju saradnju i učenje kroz zajedništvo. Važno mi je da mojim đacima za odabranu aktivnost bude jasno koji je zajednički cilj, pa da, dok unapređuju jezičku veštinu koja je tom prilikom u fokusu, razvijaju i svest o tome da što se bolje udruže, mogu lakše i lepše da realizuju neki konkretan zadatak.

(U Beogradu, 15. novembra 2020. godine)

Filmovi kao inspiracija

Đaci na grupne časove uvek dolaze spremni, u smislu da su unapred pogledali film koji je povod za razgovor. Neretko, na individualnim časovima pre tog zajedničkog susreta prokomentarišemo osnovnu ideju filma i skupa promislimo koje bi to reči i izrazi mogli biti potrebni da što preciznije izrazimo svoje mišljenje o zadatoj temi.

U nastavku delim zabeleške o dva kratka filma i temama koje su pokrenuli:

Ovo je kratki film koji nam je poslužio kao inspiracija da pričamo o budućnosti: o utopijama i distopijama, o naučno-fantastičnoj lektiri koju smo već čitali ili želimo da pročitamo, o mnogobrojnim filmovima iz tog žanra, o napretku tehnologije… Na samom kraju videa otvara se i tema religije i spiritualnosti, tj. položaja crkve u savremenom društvu. Gramatički gledano, filmić je inspiratvan da se provežba kondicional i razne vrste uslovnih rečenica: ako bismo živeli ovako, ako budemo živeli ovako, da živimo ovako; fine razlike u značenjima koje se mogu shvatiti i usvojiti na višim nivoima učenja srpskog jezika.

Stari Diznijev crtani “Mali remorker” (1948) bio je polazište da govorimo o odrastanju i disciplini, ali se spontatno iznedrila i tema doslednosti: da li se u svim odnosima slobodno ispoljavamo ili nekad nemamo hrabrosti ili volje da iznesemo svoje mišljenje. Koje su to situacije? Od svojih đaka sam dobila preporuke za filmove Finding Nemo, The Lion King, Toy Story i seriju The Clone Wars iz Star Wars kuhinje. Sva ta ostvarenja se, kako su mi predočili, bave važnom temom prelaska iz sveta detinjstva u svet odraslih.

Filmovi se pokazuju kao odlična polazna tačka za razgovor, a srećna sam što naši časovi nastavljaju da budu dokaz kako uvek možemo da naučimo nešto jedni od drugih, bez obzira na to ko koliko ima godina.

(U Beogradu, 15. oktobra 2020. godine)

Covid-19 inovacije: početak grupnih časova

U prethodnih mesec dana sam po prvi put sa svojim đacima, s kojima inače imam individualne časove, organizovala i susrete za po njih dvoje, kao i grupne online aktivnosti. Oni su jedni za druge spremali prezentacije, prevodili odrednice iz Urban Dictionary-ja, a igrali smo se i zanimljive geografije preko platforme https://bastaonline.net/.

Ti zajednički časovi su im dali priliku da čuju i vide druge mlade ljude /Ana (18), Viktor (20) i Aleks (22)/ kako govore naš jezik, ali su ih, kako sami kažu, ohrabrili da pričaju na srpskom kad god im se za to u budućnosti bude ukazala prilika. Bilo je inspirativno gledati ih kako pomažu jedni drugima da se što bolje izraze na jeziku koji svi oni uče kao deo svog kulturnog nasleđa! ❤

Tokom septembra nastavljamo i sa individualnom i sa grupnom nastavom.

(Beograd, 21. avgust 2020. godine)