Potraga za predavačem koji će u okviru Srpskog za dijasporu raditi s decom kojoj je prvi jezik nemački, koji sama ne govorim, za mene je bila veliki poduhvat. Presrećna sam što sam tokom juna 2022. godine započela saradnju s kolegom Branislavom Mihajlovićem, s kojim mi se čini da ću zauvek moći da delim zapažanja sa održanih časova i razvijam ideje o metodici nastave jezika. Kada sam birala novog saradnika, najvažnije mi je bilo da na sličan način doživljavamo rad s decom, uključujući i tinejdžere. Ispostavilo se da je oboma najvažnije da časovi najpre budu siguran prostor u kome svojim đacima omogućavamo da se slobodno izražavaju i ispoljavaju svoju ličnost, da je i Banetova i moja zamisao da kroz nastavu jezika jačamo njihovo samopouzdanje, tj. da smo uvek zainteresovani da se kroz časove srpskog kao naslednog jezika razvija celokupno njihova ličnost.. 

Bane je po zvanju slikar. Master studije slikarstva je završio na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2007. godine, a od 2008. godine pored nastave likovne umetnosti drži i onlajn časove engleskog jezika. Drugom prilikom ćemo se rado pozabaviti važnošću i mogućnostima likovnog izražvanja na časovima jezika, a ovaj put ću kroz razgovor s njim predstaviti kako se telo koristi u onlajn nastavi jezika. Kao i kod svih drugih metoda koje oboje kombinujemo na časovima, upotreba tela se takođe zasniva na ideji da podučavanje srpskog kao naslednog jezika treba, zavisno od uzrasta učenika i njegovog prethodnog znanja jezika, u manjoj ili većoj meri da podražava način na koji kao ljudska bića usvajamo prvi jezik. 

Potpuni fizički odgovor

Olga: I ti i ja se u radu trudimo da časove osmišljavamo tako da naši đaci „apsorbuju” zvučni sistem i morfo-sintaksičku strukturu jezika. Ne držimo suvoparna predavanja o gramatici, kakvih se sećaju mnogi roditelji sa časova stranog jezika, niti tražimo da uče napamet jezička pravila. Takav metod se odavno pokazao kao manje efikasan, a pri tome i mučan, pa se oboje trudimo i iznalazimo načine da što je moguće više smanjimo ili potpuno uklonimo stres kod naših đaka. Jedan od načina da se nastava učini životnijom jeste da učenje drugog jezika bude što sličnije usvajanju prvog jezika, kada se u komunkaciji koristi telo, pokret i mimika, mnogo pre govornog aparata. Taj metod je poznat kao potpuni fizički odgovor. Otkud „telo” na tvojim online časovima?

Bane: S metodom potpuni fizički odgovor (engl. total physical response – TPR) upoznao sam se na početku svoje predavačke karijere na jednoj obuka škole za nastavnike engleskog kao stranog jezika s kojom sam u to vreme sarađivao. Takav način rada mi se odmah učinio bliskim, ubrzo sam uočio i njegovu učinkovitost i od tada ga razvijam na svojim časovima.

Tvorac spomenute metode smatra da deca prilikom usvajanja prvog jezika, dok im govorni aparat još nije razvijen, prvo razvijaju sposobnost da slušaju i razumeju ono što su čula, a onda da na taj usmeni govor odgovore telom jer to je jedini način na koji mogu da komuniciraju. To se lako uočava u odnosu između roditelja ili staratelja i bebe (engl. language-body conversations). Preneseno na usvajanje drugog jezika, metoda potpunog fizičkog odgovora zasniva se najpre na upotrebi glagola, i to naročito glagola u zapovednom načinu, npr. kada rukom pokažemo dođi. Međutim, veoma brzo sam shvatio da se telo može koristiti i za usvajanje drugih reči, na primer zajedničkih imenica (krug, Sunce) ili pak naziva za apstraktne imenice, poput reči kojima označavamo emocije. Važno je da učenici, dok izgovaram reč, istovremeno vide moj pokret ispred kamere koji prikazuje značenje te reči. Na taj način, ako ne zapamte kako se kaže neka reč, mogu da ponove pokret umesto nje. Kada primetim da dete ne razume ono što govorim, ne izgovaram odmah prevod reči na njegov prvi jezik ili jezik preko koga komuniciramo, već mu pomažem da se seti njenog značenja koristeći prepoznatljiv gest. Ova metoda ne samo da olakšava učenje i smanjuje stres, već ga čini i zabavnijim.

Olga: Prva pomisao jeste da je ovaj metod primenljiv u radu s predškolskom decom, koja su uglavnom fizički veoma aktivna, koja se često izražavaju upravo kroz pokret i igru i kojoj sigurno prija kada mogu da ustanu sa stolice i izraze se  prstima, zglobovima, laktovima, ramenima, glavom. Da li ovaj metod primenjuješ i u radu s tinejdžerima?

Bane: U radu s tinejdžerima takođe koristim telesni pokret, ali naročito mimiku za apstraktne pojmove, npr. za osnovne emocije, kao što su strah, ljutnja, tuga i iz njih izvedenih glagola i prideva (iznenaditi se, naljutiti se, rastužiti se; iznenađen, ljut, tužan). Takođe sam primetio koliko su tinejdžerima važni delovi časa tokom kojih smo usredsređeni na poboljšanje izgovora konsonanata i vokala. Dakle, s njima ne koristim telo na način koji se preporučuje u metodi potpunog fizičkog odgovora, već kako bi osvestili glasovni aparat.

Olga:  I ja telesnu aktivnost na času vidim kao podršku za izlaženje na kraj sa stidom, strahovima i nesigurnostima. Imajući to u vidu, za kraj svakog svog časa pozovem decu da nekim delom svog tela naprave srce. Isprva smo jedni drugima „slali srca” od palca i kažiprsta, ali se ispostavilo da većina dece posle nekog vremena poželi da napravi srce na nov način koristeći druge prste, laktove, stopala, kolena ili kombinujući telo s predmetima koji su im pri ruci. Iz časa u čas broj novih, drugačijih srca koja pokazujemo jedni drugima na kraju susreta se povećava i taj niz koji izvodimo, od najmanjeg do najvećeg srca, sa varijacijama, zapravo je prava mala fizička aktivnost. 

Na gifovima koje je Bane napravio možemo da vidimo kako u praksi na njegovim časovima izgleda upotreba tela kada je prostor za nastavu dobro pripremljenu optimalnim uslovima. Naime, u radnom prostoru u kome se održavaju naši časovi trebalo bi da stolica može lako da se pomeri u stranu tako da deca ispred kamere mogu da skoče uvis ili udalj, da stoje ili skakuću na jednoj, pa na drugoj nozi, pa čak i da preskaču vijaču ili vrte hula-hop. To bi, po našem mišljenju, bila najbolja postavka za onlajn nastavu srpskog kao naslednog jezika koja podrazumeva nesputanu upotrebu tela. Dodatno, trebalo bi da kamera bude postavljena tako da su deca u kadru za sve vreme svojih fizičkih aktivnosti, ali i da lako mogu da vide na ekranu kako mi izvodimo isti ili sličan telesni pokret. To dodatno stvara osećaj povezanosti i poverenja, što doprinosi jačanju neuralnih veza u mozgu za pojmove na srpskom jeziku.

Dodatne informacije o profesoru Banetu:

–  Od juna 2015. godine osniva i vodi galeriju KM8 pri asocijaciji Urbani Incubator, „projekat izvrstnosti” Instituta Goethe u Beogradu.

– Od januara 2016. godine živi u Berlinu i postaje član lokalnog umetničkog kolektiva „Frontviews”.

– Kao kustos organizovao je 12 samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu od kojih se izdvajaju, „serbi.arte” u Kunstforumu Montafon u Šruncu, (Au), „Savremenost i kriza” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu (Sr) i „Muster Raum “Façade – Face – Fake – Fakt“ u Schinkelsche Bauakademie u Berlinu (Ne).

– Interne obuke pri univerzitetu Santa Kruz  na temu „Deca stiču pismenost prirodnim putem” i „ADHD: svakodnevne strategije za osnovce” pri Univerzitetu Buffalo, Njujork završio je 2020. godine. 

– Tokom 2015. godine držao je radionice baštovanstva u Urbanoj bašti „Zdravamala” u Španskoj kući. Tokom predavačkog rada specijalizovao se za rad sa decom koja imaju poteškoće sa pažnom i učenjem.

Literatura: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-7129/2012/0353-71291202201K.pdf 

U Beogradu, 25. septembra 2024. godine

Ово дело је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.